Saša Ćurčić nikada nije bio igrač kalupa ni na terenu, ni van njega. U vremenu kad je Premijer liga eksplodirala u globalni spektakl, temperamentni vezista iz Beograda stizao je u Englesku kao nebrušeni dijamant Partizana. Tokom svoje karijere ekscentrični veznjak imao je mnogo gafova od kojih bi se mogla napisati dobra knjiga, a u intervjuu za Dejli Mejl u 2019. Đani je ispričao svoju priču o njegovom boravku u Engleskoj tokom devedesetih.

„Dolazak u Englesku bila je puka slučajnost. Skaut Boltona je došao da gleda desnog beka Partizana ali se on povredio pa sam ja ušao u igru. Dopao sam se skautu i tu je sve krenulo.„

Ali njegov život u Engleskoj nije bio baš tako dobar kako sam ističe.

„Sve to ludilo koje mi se događalo ovde, taj glupi novac, to me je razmazilo, sve me je pokvarilo“, otkrio je.

Talenat Saše Ćurčića nikada nije bio upitan. Ubrzo po dolasku u Englesku osvojio je srce publike atraktivnim potezima na terenu. Lakoća s kojom je igrao i eksplozivnost donela mu je čak i poređenja sa legendarnim Džordžom Bestom.

I dok je rado prihvatao sve pohvale koje su mu upućivane, Ćurčić je kasnije priznao da bi mu karijera verovatno imala bolji tok da je ostao u Partizanu.

„U svom najboljem izdanju, bio sam kao on (Best). Dribler, zabavljač. I ja sam trošio novac na žene, brze automobile i alkohol, ali se slažem s njim. Ostatak smo protraćili!“ 

„Ne mogu da kažem da nisam uživao, jesam“, dodao je. „Ali moj san je bio da igram za Partizan, za moj tim. Trebalo je da ostanem. Danas bi imao svoju tribinu, bio bih trener.“

U jednom trenutku Đani je bio na meti velikana Čelsija i Mančester junajteda ali do transfera nikada nije došlo. „Hodl me je hteo, ali kad je došao Gulit, sve je palo u vodu. I Junajted me pratio, ali su posle EP uzeli Poborskog. Posle toga sam pogubio konce.“

Umesto Londona ili Mančestera, izabrao je Birmingem. Aston Vila je platila 3,5 miliona funti, ali je već od starta bilo jasno, nije to to. Sukobi s trenerom, nesporazumi, kazne. Uoči važnih utakmica, odlazak na operaciju nosa. „To je Saša“, rekao je trener Brajan Litl. „Uvek neka drama, neka luda situacija. Talenta koliko hoćeš, ali stalno protiv vetra.“

U međuvremenu, kupovao je dvospratne autobuse za žurke, menjao stanove, razbijao kola….Vila je brzo digla ruke, a Ćurčić se 1998. preselio u Kristal Palas. Tamo je zasijao nakratko, ali nije mogao da spasi klub od ispadanja.

A onda je došlo proleće 1999. i život je stao. Počelo je NATO bombardovanje Jugoslavije, a Ćurčić više nije mogao da misli na fudbal. Istrčao je s transparentom „STOP NATO BOMBING“ pred englesku publiku, a zatim seo ispred Dauning strita i započeo protest koji je trajao danima.

„Roditeljima sam kupio kuću s podrumom da im bude za snuker, slike i trofeje. Sad u tom podrumu beže od bombi. Četrnaestoro ih je tamo. Zovem ih svaki sat da proverim da li su živi.“

Fudbal mu više nije bio važan. Do kraja karijere beležio je sporadične nastupe, a onda se povukao. Kristal Palas je ubrzo propao, Ćurčić je završio epizodu u Engleskoj a karijeru je nastavio u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je nastavio da živi istim životom.

Danas o njemu pričaju kao o ikoni izgubljenog potencijala. Možda jeste. Ali ako se negde karijera i život spajaju u istu rečenicu to je priča Saše Ćurčića. Neponovljiva. Autentična. Potpuno njegova i potpuno slobodna.

Foto: Profimedia